Vojislav Durmanović: Bijeljina između Arkana i Nikole Mačkića
Autor teksta: Vojislav Durmanović
Tekst prvobitno objavljen na: Preokret.info
Nazivi ulica treba da budu ogledalo istorije jednog grada. Ma koliko neka ulica bila duga ili kratka, prenaseljena ili pusta, zelena ili siva, ružna ili lepa – ona traži ime, potreban joj je simbol, kao što je i imenu potrebna ulica. Potrebna onako kako su ulice za svoje ime tražili dubrovački i sarajevski pesnik – Milan Milišić i Izet Sarajlić. Ulice jednako slobodne za gospodu, pijance, pse lutalice i zaljubljene mačke u veljači. Jer pesnici bulevare ostavljaju velikanima istorije. Za široke i bučne ulice otimaju se svi. Vojskovođe, političari, vojvode, kraljevi, Turci, Austrougari i ovi naši smradovi. Nomenestomen, misle valjda.
Mačkićeva ulica
Teško da vlasnici luksuznih privatnih kuća u Ulici profesora Mačkića znaju po kome njihova ulica nosi ime. Njihova ulica je široka tek dovoljno da se dva manja automobila mimoiđu. Ipak, blizina centru grada Bijeljine i mir koji u njoj vlada čine je privlačnom i pogodnom za život dece i odraslih, drveća, ruža i golubova. Taj blago povijeni sokak svojom istočnom stranom izlazi na kanal Dašnicu, pa u letnjem periodu nije retkost sresti ponekog ribolovca kako se zajedno sa štapom klati niz Mačkićevu ulicu, vukući za sobom kantu punu babuški i crvenperki.
A šta je sa profesorom Mačkićem? Ništa novo. Profesora Nikolu Mačkića, rođenog Ključanina, sudbina je u potrazi za poslom (kao i mnoge druge) dovela u pograničnu varoš Bijeljinu tridesetih godina prošlog veka. Sin pravoslavnog sveštenika i katiheta školovan na beogradskom Bogoslovskom fakultetu proveo je deo svog radnog veka u bijeljinskoj gimnaziji, gde je ostavio vrlo značajan kulturni i pedagoški trag. Ovaj čovek izvanredne erudicije i širokog duha jedna je od ključnih ličnosti i u istoriji gradske biblioteke, čije je osnivanje inicirao zajedno sa grupom uglednih građana okupljenih oko Društva za narodno prosvećivanje ,,Filip Višnjić” (verovatno najpoznatiji član ovog društva bio je dr Vojislav Kecmanović – Đedo, lekar i prvi predsednik SRBiH). I biblioteka i gimnazija u kojoj je Mačkić predavao danas nose ime po Filipu Višnjiću, a uspomenu na njegovo ime čuva samo malena ulica.
Rat pretvara ljude u zveri. Ali čak i u najmračnijim časovima, bljesak humanosti se probije iz srca običnih ljudi. Profesor Mačkić, učitelj narodni i čovek Božji, prosto nije umeo da postupa drugačije. Nakon fašističke agresije na Jugoslaviju i početka ustaške strahovlade, Mačkić beži u Srbiju gde pronalazi posao u kragujevačkoj gimnaziji. U radu na doktorskoj tezi omela ga je puščana paljba. Užasi okupatorskog režima i zverstva istog – uključujući i pogibiju svog brata koga su ubile ustaše – nisu okrzli Mačkićevu čeličnu moralnu vertikalu. Kada su u oktobru 1941. godine nacisti pokucali na vrata učionice u kojoj je Mačkić držao predavanje učenicima šestog razreda, njegov duh se nije pokolebao.
Ja sam Srbin, a ne Hrvat iz Bosne
Saznavši da zločinci puštaju učenike nižih razreda, a starije odvode na gubilište, Mačkić je naredio đacima da rimske oznake VI smesta preprave u IV i tako ih spasao sigurne smrti. Sebe nije spasao, jer to nije ni želeo. Odbijajući pozive oficira Vermahta da se zbog poznavanja nemačkog jezika i posedovanja isprava NDH izjasni kao Hrvat iz Bosne i izvuče živu glavu, pogubljen je zajedno sa ostalim svojim učenicima solidarno se grleći pred mitraljeskim cevima i prkosno kličući: ,, Ja sam Srbin, a ne Hrvat iz Bosne!”.
Eto kakva je ljudina bio profesor Nikola Mačkić. Iako bi najpoštenije bilo da ga sve svetske religije proglase za sveca, njegovo ime prekrila je prašina zaborava. Hladni vetrovi zavijaju Ulicom profesora Mačkića, u dobu kada su humanost, čovekoljublje i solidarnost samo ideali bačeni u blato, a religija svedena na vulgarnu običajnost i pogonsko gorivo za mržnju i podele. Istom vertikalnom putanjom istočno od ulice Mačkićeve nalazi se verovatno najduža i sigurno najozloglašenija ulica u gradu. Ulica Srpske dobrovoljačke garde proteže se od znamenite raskrsnice na Ledincima kroz šareni pojas kafića, poslastičarnica i ćevabdžinica, zatim drvoredom kestenja pored kasarne obrasle bodljikavom žicom i starog austrijskog mlina da bi u žutim poljima slačice ostavila urbanu zonu grada i kraj stare evangelističke crkve i sedišta poljoprivrednog dobra pohrlila ka semberskim selima. Duga, prava i prostrana, ova ulica idealna je za prolećne vožnje biciklom i mirne, bukom kamiona neometane odlaske na Drinu.
Drugim rečima, ulica – ni manje ni više, nego – Srpske dobrovoljačke garde prosto je idealna za odmor duše i tela, detinje naivnu zabavu, telesni užitak praćen duhovnim mirom i sve ono što u Bosni jednim jedinim imenom možete nazvati – ćejf. Za sve osobito dobro i lekovito, a istovremeno nekako primereno i dostojanstveno zato što nikome ne šteti i ne vređa nikoga. Ukratko, sve ono čemu naziv te ulice nimalo ne priliči; niti je ime, odnosno naziv ulice tek tako izabrao svoju životnu saputnicu. Razlozi su manjim delom bili vojno-strateške, a većim udruženo-zločinačke prirode.
Savest koja spava kao zaklana
U nedoba istorije, dok je sat otkucavao civilizacijsku ponoć Evrope, savest bivših građana bivše zajedničke države – preko noći pretvorenih ne toliko u Srbe, Hrvate i Muslimane, koliko u četnike, vlahe, ustaše, škoce i balije – bila je mirna. Dok je njihova nepostojeća savest spavala kao zaklana, grčki demon rata Polemos dojahao je u Bijeljinu prašnjavom džadom koja će kasnije poneti njegovo ime. Prerušen u samozvane gardiste, a zapravo agente Službe državne bezbednosti sa visokim operativnim iskustvom stečenim na slavonskom ratištu i niskim moralnim kodeksom, otpočeo je satansku liturgiju. Dok su ovi kerberi tri dana i tri noći jurišali praznim gradskim ulicama čija su imena još uvek podsećala na državu koju su živu kasapili, vazduhom je lebdelo pitanje: Gde je sada Nikola Mačkić? Bilo bi greh reći da ga nije bilo. Bilo ga je… ne, čekaj: bilo ih je. Večna im slava.
U ranom aprilu 1992. godine pripadnici tih-i-tih jedinica iz Srbije potpomognuti tim-i-tim personama iz našeg grada poubijali su na najužasniji, najodvratniji i najzverskiji način više desetina drugih ljudi, drugih Bijeljinaca i Semberaca – samo zato što su etnički, verski, kulturološki, po rođenju i po svom ljudskom izboru to što jesu. Imena njihovih ubica i ubilačkih organizacija namerno neću navoditi: ta su imena, vidimo, sada ustoličena u nazive ulica, a po nekima od njih nazvani su i šahovski turniri. A po Nikoli Mačkiću? Ne, čekaj, ne pričaj o tome, nemoj da se vidi i pročuje, ne treba to ni da se vidi, ni da se čuje… da, to se ne vidi i ne čuje… ali smrdi. Smrdi smradom nečovještva.
Mene se iskreno ne tiče čak ni sam naziv Ulice Srpske dobrovoljačke garde. Šta zna bivši Miloševićev plaćenik, životinja u ljudskom obliku, naš domaći srpski ustaša, staro i krvoločno pseto skriveno od ruku pravde šta meni znače proleće i leto, i drvoredi, i vetar, i uspomene, i ćejf, i cvetovi slačice i Drina i sve drugo što sam poneo iz ulice koja nosi ime po njegovoj nečastivoj družini? Ništa. On je svoju dušu davno prodao đavolu. Njegov emotivni život zgasnuo je u krvi nevinih na praznim ulicama Bijeljine. Praznim poput Mačkićeve, ulice koja se u ravni poklapa sa njegovom. Dve ulice u jednom gradu. Tu, na par stotina metara, u širem komšiluku – a moralno svetlosnim godinama daleko jedna od druge.
Naravno da zluradi pripadnici verskih elita, ogrezli u laž i manipulaciju neće spominjati ime Nikole Mačkića, istinskog vernika, hristolikog mučenika i apostola čovečnosti. Neće to činiti ni oni samozvani vernici koji se od griže savesti kriju iza crnih mantija. U vedrim aprilskim noćima, ja čujem ovovremeni eho Mačkićevog povika: Ja nisam Srbin iz Bosne, ja nisam Hrvat iz Hercegovine, niti Musliman iz Semberije, ni Albanac sa Kosova… ne, ja nisam niko i sve sam… svaki serbischer bandite u Kragujevcu, svaki šizmatik u Jasenovcu… ja sam svaki balija Srebrenice! Ako Bog zaista postoji, on će mene morati da moli za oprost! Majke što rađate Balkance, rađate li još i Mačkiće (zlu ne trebali)?
Bespomoćni zarobljenici
Uretko, bojim se, uretko. Neka mi sene Srđana Aleksića, Gorana Čengića, Lazara Manojlovića, Đoke Stevanovića, Refika Višće, Josipa Rajla Kira i desetina drugih posluže kao svedoci: nikada takozvani interes pripadnika ovog ili onog naroda/vere/nacije ne sme da bude iznad univerzalne istine i pravde. Nijedan patriotizam ne sme biti zasnovan na nasilju nad slobodom ljudske misli i života. Ako naši usitnjeni narodi zaista žele da budu članovi porodice modernih i velikih nacija, a ne bespomoćni zarobljenici etnije i prćije – onda ovo stalno moraju imati na umu. Velike nacije ne leče istorijske frustracije samoobmanjivanjem. Međutim, podanici smešnih kneževina kao korov izniklih na zgarištu bivše Jugoslavije daleko su od katarzične spoznaje istine. Nesposobni da prevaziđu sopstvene traume, oni krvlju, siromaštvom i bedom plaćaju ropstvo lažljivim mitovima. Uglavnom onim koji ih nepobitno vode ka tamnoj strani istorije.
U svetlu ove očigledne tvrdnje, potpuno je jasno zašto su lik i delo Nikole Mačkića suprotstavljeni lažnom proroštvu onih srpskih ideoloških i političkih budala koje su bogatu istorije čitavog jednog naroda banalizovale i varvarizovale, ne bi li u novom nakaradnom tumačenju nacionalne istorije i književnosti pronašle opravdanje za svoja nedela. Društvo poremećenih vrednosti koje (oduševljeno) dopušta da sećanje na heroizam jednog Mačkića izbledi okruženo koljačkim horor-toponimima nije ništa drugo do rulja koja veselo likujući uz taktove rodoljubive himne sahranjuje vlastitu budućnost. Sirotinja koja šenluči i podvriskuje na sahrani čiji sprovod prolazi Ulicom Srpske dobrovoljačke garde, ulicom koju treba preimenovati u Ćorsokak srpske istorije. Suočenom sa razmerama zluradosti i gluposti tog jadnog i otrovnog društvanca koje sebe pretenciozno smatra nacijom, ne preostaje mi ništa drugo nego da svoj prezir obuzdam trajnim prelaskom u zonu plemenitog pesimizma. Jer u disovski gorko doba opšte moralne dekadencije, biti optimista nije samo naivno, već i amoralno.
Svet kasabe i palanke
U romantičarskom stilu, od otužnog karnevala primitivizma i autodestrukcije spasiću se bekstvom u prirodu. U planini mrkoj… ima nečeg kovačićevskog u toj iskonskoj potrebi duše. Predah od pešačenja po šumama i gorama sa mojom braćom Mirzom i Harisom napraviću u manastiru Tavni, najstarijem pravoslavnom svetilištu u ovom prelepom kraju naše uže domovine. I dok njih dvojica razgovaraju sa monahinjama koje ih nude svežom manastirskom vodom i raspituju se koliko smo dugo pešačili, meni u inbox stiže poruka od Laure, drugarice iz hrvatske Koprivnice koju sam upoznao na jednom literarnom takmičenju u Mostaru. Kaže kako je frendica zove u klub gde to veče nastupa neki pevač iz Srbije, a njoj se ide iako Dinamo tada igra polufinale. Ta potpuno prirodna scena mi uvek iznova ulije nadu. Možda ovo očajno stanje ipak ne predstavlja kraj istorije. Možda ideje i vrednosti drugačije od prezentnog mejnstrima još uvek nisu poražene. Ima nade, jer da nema – završio bih kao Hemingvej.
A onda pomislim: koliko treba biti pokvaren, pa toplu ljudsku intuiciju (zelena planina, dobri drugovi, lep manastir, pevač u klubu) zameniti pomračenjem uma izazvanim izlivom fabrikovanih predrasuda u mozak (srpska planina, balijski drugovi, vlaški manastir i četnički pevač u ustaškom klubu)? Kako punoću ljudskog života i pravo slobodnog izbora podrediti nečovečnom diktatu etnokonfesionalne isključivosti? Da li od takvih svetonazora ljudi poživotinje do te mere da se pretvaraju u ubice? Ta pomisao otvara kapiju pakla. O kakvoj demonskoj sili je reč? I da li smo mi kojima srce kuca za sve njih – pevalo je Zabranjeno pušenje – suvišni na tom svetu? Ko će po nama da nazove ulicu? Vidim narode mamurne od mračne istorije kako ulicama Srpske dobrovoljačke garde, Mile Budaka, Mustafe Busuladžića i drugih odlaze u veliku seobu ka jugu moralnog kompasa. Kuda? U svet kasaba i palanki poput Bijeljine, kratkog pamćenja i ranjenog sećanja, u kojima momci i devojke leti odlaze na drinsku plažu kod Arkanovog brda, a školarci se kući vraćaju ulicama Srpske dobrovoljačke garde i profesora Mačkića, ulicama koje tiho koegzistiraju.
Danijel Neskovic
Latest posts by Danijel Neskovic (see all)
- Zlatna koka – Srebrenica - 26 Maja, 2024
- Filip Balunović i Jovo Bakić o “Bedi ljudskih prava” u Beču - 27 Marta, 2024
- Moćni zbun – prva izlažba Katarine Marković - 14 Marta, 2024
Facebook Comments