Proglas autošovinizma

Tekst prvobitno objavljen 01.02.2012.
Autor : Bojan Babić

Budućnost je divna. Šteta što ne postoji.”

Klod Mone, Kamij Pisaro, Ogist Renoar, Edgar Dega i Pol Sezan neki su od umetnika koji su bili okupljeni u neformalnoj grupi koja je sebe nazivala Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera. Kada su 1874. otvorili prvu grupnu izložbu, za to vreme šokantnu i subverzivnu, kritičar Luis Leroj je u listu Šarivari ironično prokomentarisao kako su oni „obični impresionisti”, vezavši ih tako za ime koje je tada sa sobom donosilo stigmu i nipodaštavanje. Ipak, od tada, pa naovamo, taj je termin pod svoje okrilje sakupljao samo pozitivnija i vrednija značenja.

Ovih dana se u domaćoj, jedino od razuma i odgovornosti slobodnoj štampi, sve češće pojavljuje termin autošovinisti. Njime se paušalno, pogrdno i kvazikritički etiketiraju svi koji u javnosti iskažu stav koji nije u skladu sa dominantnim simulakrumom Srbije kao zemlje superiornih vrednosti i pojedinaca u odnosu na trulež drugosti.



A ko je zapravo autošovinista?

Autošovinista nije samomrzac. On je samosumnjivac. On ne mrzi. On preispituje sebe i društvo u kom se nalazi.

Autošovinista zna da je jezik oko njega samo od strane ljudi ustanovljena institucija, i da mu se zbog toga ne može verovati. Autošovinista proverava da li sistemski često upotrebljavane reči odgovaraju onome što na prvi pogled označavaju. Ako tu ne pronađe poklapanje, autošovinista imenuje iznova.

Autošovinista vidi zlo i naziva ga zlom. Kažu, treba da ga je sramota jer izgovara ono što obične šoviniste nije sramota da rade.

Onaj ko je zlo počinio autošovinisti spočitava zloću, nepristojnost i drskost zbog izgovorene gadosti. Autošovinista zna da je insistiranje na pristojnosti najčešće akt cenzure.

Autošovinista je omražen, jer su njegove kritike previše lične. Ali autošovinista zna da su sistemski problemi uvek lični problemi. Znaju to i drugi, zato napad na sebe nazivaju napadom na državu.

Autošovinisti ne predstavljaju endemsku vrstu. Ima ih svuda, samo su u nekim društvima zidovi njihovih samica deblji, a u drugim tanji. U najslobodnijim društvima im se čak dozvoljavaju i posete.

Autošovinistu optužuju da se busa u slaba prsa, da je običan neuspešni fićfirić i nepotvrđeni diletant. Tako je to kad su ti koji optužuju isti oni koji potvrđuju.

Autošovinista podiže glas, ali izgleda uplašen kao miš. Mnogi veruju da je to zbog toga što on nije zaista uveren u ono što govori, već samo uznemirava javnost iz nekog nemoralnog interesa, zbog novca koji mu daju volšebne organizacije voljne da unište sve što je naše. Lakim i brzim uvidom u autošovinistino imovinsko stanje možemo videti da to nije tačno. Ali, ako to nije tačno, zašto on to radi? To nosioci bednih državnih sinekura nikad neće razumeti.

Autošovinista je uplašen jer je običan čovek. Autošovinista je uplašen jer je fizički ugrožen.

Autošovinista laje, ali ne ujeda, jer ga sistemski šinteri drže u azilima, podalje od trgova na kojima se može sresti veći broj ljudi.

Autošovinista je nekima antipatičan, jer izgleda kao da je nesiguran u ono što govori. To je zbog toga što svakog trenutka sumnja u sebe – nema boljeg dokaza da je u pravu.

Autošovinistu optužuju da pljuje, da neozbiljnim jezikom priča o ozbiljnim stvarima, da se sprda sa onim najsvetijim. Ali autošovinista zna da ozbiljnost ne garantuje odgovornost, a češće znači glupost.



Autošovinistu neki vide kao ludaka, grozničavog moralistu i dušebrižnika, paranoika što smara ekipu stalno terajući vodenicu na svoje, političke teme. U stvari, autošovinista je dobar ortak, ume da tera šegu, muva ribe i voli da popije, ali to sad nije tema.

Autošovinistu treba marginalizovati da bi država postala jača, tvrde ministri i tabloidni teoretičari zaposleni na fakultetima i u državnim strukturama. Možda je tako, ali da bi ljudi, pojedinci koji u toj državi žive postali jači, autošoviniste treba razumeti, jer „Srbija je divna. Šteta što ne postoji.”

The following two tabs change content below.

Danijel Neskovic

Sembersko dijete, bečki student, spas iz ralja kapitalizma pronalazi u utješnoj zabludi da poziv pisca kojem teži nije prevaziđen. Stil gonzo novinarstva nalazi se na granici novinarstva i književnosti, stvarnosti i fikcije, u kojem novinar uključuje sebe u događaje i tako postaje glavni junak priče.

Facebook Comments

Danijel Neskovic

Sembersko dijete, bečki student, spas iz ralja kapitalizma pronalazi u utješnoj zabludi da poziv pisca kojem teži nije prevaziđen. Stil gonzo novinarstva nalazi se na granici novinarstva i književnosti, stvarnosti i fikcije, u kojem novinar uključuje sebe u događaje i tako postaje glavni junak priče.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *