Moćni zbun – prva izlažba Katarine Marković
Od majke Branke i od oca Saše, baš od Saše, ne od Aleksandra, kako napominje, 11. aprila 1998. godine rođena je Katarina Marković koja skoro 25 godina kasnije u bifeu Ventil u Beogradu ima svoju prvu izložbu: Moćni zbun. Osnovnu kao i Srednju školu za dizajn je završila u Beogradu. Pripreme za Fakultet savremenih umetnosti koji je takođe završila u Beogradu je pohađala u Ateljeu Ivone Pleskonje, dok trenutno najviše slika u Ateljeu Jelovac.
Tačno na današnji dan prije 3 godine smo naše internet poznanstvo krunisali upoznavanjem uživo koje smo dalje razvijali komunikacijom putem mejlova ili jednostavno postojanjem na istoj planeti. S nekim osobama možete provesti milion zajedničkih sati i da se ne razumijete, a s nekim je dovoljan samo pogled koji će odati da su duše koje se nalaze u ovdašnjim tijelima u jednom od prošlih života provele na istom mjestu i da je međusobno razumijevanje i konekcija moguća čak i bez upotrebe lingvističkih sredstava komunikacije.
Katarina Marković je najenergičnija osoba koju sam ikad upoznao, s tim da svoju energiju u potpunosti usmjerava na pozitivu i ljubav, širenje drugarstva i razvijanje mnogobrojnih talenata koje posjeduje. Njena prva samostalna izložba bila je povod da poslije dugo vremena popričamo uživo i pretresemo teme kojim je zaokupljena trenutno.
Zašto se izložba zove Moćni zbun?
Sve je nastalo spontano kao deo stvaralačkog procesa. Mora da se radi. Čak iako nemam nikakvu konkretnu ideju, imam potrebu da crtkam svakog dana, i tek kad nešto stvorim, dam mu značenje i mogu da kažem šta je iz mene izašlo. Naša generacija je miks svih mogućih generacija. Kod nas nema više klasičnih podela na skinse, metalce, pankere, hipike, fensere, svi slušamo sve i sve je to Moćni zbun. Ja sam haotična kao i moje vreme. Na sve strane prestimulisana. Mnogi moji prijatelji koji su jako talentovani zbog težnje ka perfekcionizmu stoje u mestu i imaju poteškoću da krenu. Ovom izložbom bih želela da i njima dam podstrek. Tako nekako je nastao i Moćni zbun.
Kako si uopšte došla na ideju da jednog dana imaš svoju izložbu?
Moja bivša profesorka na fakultetu a sada prijateljica Jelena Blečić me naterala da pređem iz malog u veliki format. Mnogi umetnici kao ja imaju sveščice i u njima hiljade žvrljoka i ideje koje potencijalno mogu da se razviju ali ih niko ne uhvati za ruku i kaže radi na ovome. Pošto sam stalno crtala roze životinje predložila mi je da ih stavim na veći format i da im dam neko značenje, da ih ubacim u neki svet. Postepeno me forsirala da pređem na još veći format 50 x 70 što je takoreći minimum velikog formata. Početak mi uopšte nije bio prijatan i moglo bi se reći da sam prolazila kroz raznorazne psihoze, međutim, ne mogu da objasnim osećaj pobede kad nakon mnogo truda i pokušaja uspeš da pobediš četverougao i nešto ipak stvoriš, nešto se desi. Tako su u suštini nastali moji radovi.
Kad si konkretno znala da će se tvoja prva izložba zapravo dogoditi?
Dok sam prelazila na digitalno crtanje koje sam u početku odbijala, u meni je ostala želja za analognim i na nagovor Jelene Blečić sam se na kraju odlučila za izložbu. Kad god sam ostvarivala kontakte pominjala sam da volim da slikam ali se nikad ništa konkretno nije dešavalo do prije 3 meseca kada sam u bifeu Ventil upoznala ljude i vlasnika lokala kojima su se dopali moji radovi. Tada sam znala da će moj mali svet izaći u veliki, u javnost.
Kojom tehnikom su slike rađene?
Slike su rađene Akrilom. Tempera se raspada nakon nekog vremena, a akril se pretvara u gumu.
Da li će postojati mogućnost da komadići tvog svijeta koji su prvo prešli u veći format na kraju završe u nekom potpuno novom svijetu nekog od posjetilaca?
Reč je o prodajnoj izložbi. Malo mi je sebično gledati umetnost i umetnička dela kao samo moje. Zato želim da ih delim s drugim. Prvo izlazak iz formata, a onda izlazak iz jednog u drugi svet.
Kako se umjetnici snalaze u poslovnom svijetu?
Shvatila sam da je u poslovnom svetu zapravo najbitnije kakav si ti lik na kraju dana, bar u Srbiji. Radila sam za veliku korporaciju koja je sarađivala s brendovima poput Samsunga, Ajkosa, Marlbora, i videla kako nas stavljaju u mašinu, pretvaraju u roba i jedu. Do 17h sam radila poslove za firmu a nakon toga do 1 ujutru dizajn mapa tehno festivala za Amerikance. Ni sama ne znam kako sam tako izgurala godinu dana. Nakon određenog vremena sam promenila posao i shvatila da se manje pronalazim u izvršiteljskom delu grafičkog dizajna a više u kreativnom.
Znači da ipak postoje načini kako umjetnik može unovčiti svoje talente?
Multitalentovani umetnik pronalazi najveći profit u reklamama u kojima može da iskoristi mnogo veština. Reklame ti daju mogućnost da organizuješ scenografiju, da crtaš, animiraš, da glumiš, da pevaš. Meni se desilo da sam pevala u dve reklame te sam kroz saradnju sa Željkom Veljkovićem stupila u kontakt sa Ivanom Vladović kod koje trenutno pohađam časove pevanja i paralelno sa vizuelnom razvijam i tu sposobnost. Radila sam i mnogo scenografija za raznorazne filmove ali je taj posao veoma iscrpljujući i taj životni stil uopšte nije zdrav i možeš da ga radiš samo ako ga stvarno mnogo voliš.
Da li se još uvijek držiš stava da bojkotuješ konzumaciju alkohola i cigareta, što je u današnje vrijeme rijetkost jednaka čudu i ako da, zašto?
Jako sam vezana za roditelje, i kao da sam imala i previše divno detinjstvo. U tinejdžerskom dobu sam bila razočarana svetom i samoinicijativno išla kod psihologa. Roditelji su uvek bili puni ljubavi, razumevanja, podrške, ponekad i strogi ali uvek s objašnjenjem zašto su takvi. Jedina situacija kad su se ponašali drugačije bilo je kad u kući nije bilo cigareta. To je u meni stvorilo jaku emotivnu reakciju i odbojnost prema cigarama. Alkohol nisam konzumirala, u početku vjerovatno zbog ogromne ljubavi i povjerenja prema roditeljima, koji mi nisu zabranjivali ali su me savjetovali da se ipak klonim toga. Nikad nisam imala potrebu da im se inatim i da buntovnički baš radim ono što su mi rekli da ne radim. Kasnije mi je to bio ego trip jer sam bila anarhista, metalac, neko ko ide na svirke, okružena ljudima koji piju i puše a ja sam drugačija.
U čemu pronalaziš snagu, odušak i inspiraciju da svakodnevno zračiš tolikom pozitivnom energijom?Đorđe Stanojević, koji mi je bio omiljeni profesor na faksu mi je preneo filozofiju impresionističkih slikara „la joie de vivre“ – radost življenja i iz toga crpim svoju energiju i snagu i to smatram izvorištem svoje energije. Kad pogledamo decu, puni su energije, a ne znamo odakle. To je ta detinja radost življenja koja vozi i mene.
Otvaranje izložbe je predviđeno za subotu 16. marta u bifeu Ventil koji se nalazi na adresi Kapetan Mišina 16 u Beogradu.
P.S. izvinjavam se svim čuvarima pravopisa što pravilo da tekst bude napisan samo jednim izgovorom nije ispoštovano jer mi je jednako neprijatno moje riječi prevoditi na ekavicu kao i Katarinine na ijekavicu. Razumijemo se!
Danijel Neskovic
Latest posts by Danijel Neskovic (see all)
- Zlatna koka – Srebrenica - 26 Maja, 2024
- Filip Balunović i Jovo Bakić o “Bedi ljudskih prava” u Beču - 27 Marta, 2024
- Moćni zbun – prva izlažba Katarine Marković - 14 Marta, 2024
Facebook Comments